Nastavak priče o zaposlenju...

Znam, nisam dugo ništa napisala… Ali iz opravdanih razloga 🙂 U nekom od narednih tekstova ćete saznati zašto!

Amway

Dakle, u junu 2012. počela sam da radim za Amway. Prvi dani su prolazili u upoznavanju ljudi i posla, kao što je to uobičajeno. Malo sam se čudila što svi slažu face i skoro da mi izjavljuju saučešće kad čuju da sam novi Promotions Manager Europe. Mislim, ne može da bude bas tako loše, pa ja sam u Nemačkoj a ne u Srbiji!

“Ah, znaci ti si novi Promotions, hohoho… Pa želim ti mnogo uspeha, hahaha!”

I tako… Nakon kraćeg vremena su mi takve reakcije postale jasne a onda sam još čula, da su dve devojke počele da rade i pobegle nakon par nedelja! Hmmm, pitala sam se koliko ću ja izdržati! Na početku je to bila totalna ludnica! Nisam mogla da “pohvatam” sa kim sam sve trebala da sarađujem i da gotovo svakodnevno vodim telefonske razgovore. Zapisivala sam imena kolega iz Holandije, Engleske, Poljske, Ukrajine, Turske… praktično svih zemalja Evrope i iz Južnoafričke Republike i za šta su bili zaduženi. Na toj listi je bilo nekih 50 ljudi! Osim toga, odmah sam se uključila u projekat koji je bio u zakašnjenju (jer su, jelt,e zaposleni bežali) i morala da nadoknadim par meseci propuštenih rokova… A istovremeno je počeo sledeći projekat, za zimski tj. božićni katalog… Uf.. A da ne spominjem koliko je sve tehnički bilo komplikovano, gomila stvari se radila pešaka, u Excel-u itd… Jedino što je bilo stvarno super u celoj priči je suština tog posla, a to je da sam sama smišljala posebne, sezonske kataloge za Amway (za celu Evropu, 26 zemalja), odnosno imala sam apsolutnu kreativnu slobodu da izaberem proizvode i osmislim kako će oni da izgledaju! Naravno, postojala su ograničenja oko budžeta i onoga što je tim u engleskoj (nabavka) mogao da nađe ali imala sam apsolutno odrešene ruke i to je bio za mene potpuno novo iskustvo, pošto što sam se prvi put našla na takvoj poziciji. Veliki izazov, koji sam rado prihvatila! Šteta je samo, što tehnički nije sve funkcionisalo, procesi su bili komplikovani, pešački… Ali mi se posao zaista svideo! I nisam pobegla! 🙂

Dolazi beba…

Da, trudnoća. Već sam napomenula u prethodnom tekstu, da sam nedelju dana nakon što sam počela da radim, saznala da sam u drugom stanju. Naravno da sam bila presrećna! Ali je to istovremeno značilo, da moj ugovor neće biti produžen. Čekala sam par meseci da objavim vest, prvo šefici a zatim i ostalima. Ona je prvo obećavala da će smisliti neko rešenje kako bih se ja vratila nakon porodiljskog na to mesto ali mi je nakon nekog vremena bilo jasno da od toga nema ništa… Ako ste mislili da je na trulom zapadu drugačije i da se trudnicama daje još jedna šansa… Naravno da nije tako. Truli zapad misli na pare a zaposleni koji možda neće imati radno mesto za godinu dana, tj neće firma imati šta da mu ponudi, nije baš dobrodošao. Pored toga, Amway je bio u procesu reorganizacije i mnogi su dobili otkaze ili im je bilo ponudjeno nešto sto ne bi rado prihvatili… Kako bi svojevoljno otišli.

I tako je lagano došlo vreme da odem na trudničko. Imala sam gomilu dana odmora, tako da sam mogla i pre tih obaveznih 6 nedelja pred porođaj da nestanem iz firme. Nestala bih i ranije da me je šefica pustila ali nije, pa sam nekih desetak dana odmora dobila u parama. Ali nije mi bilo krivo što sam prihvatila baš ovaj posao! Bilo je lepo, posetila sam Englesku i uzela par dana slobodno kako bih svratila u London i upoznala sam super ljude iz Minhena i širom Evrope! Znala sam naravno da neće biti lako ponovo tražiti posao, nakon porodiljskog… Po treći put otkako sam u Nemačkoj, za četiri godine! Ovde mogu roditelji da uzmu zajedno tri godine “porodiljskog”. Znači, može i otac. Prva godina je plaćena, dobija se nekih 67% od neto plate u poslednjoj godini pre rođenja deteta. Ja sam naravno pre porođaja mislila da ću nakon nekih desetak meseci sa bebom u kući da počnem da tražim posao i da ću sigurno početi da radim, kad nam ćerka napuni godinu dana. Dve stvari su me iznenadile – prva, da mi se nakon godinu dana uopšte nije radilo i dete ostavljalo u nekom vrtiću a druga – da uopšte nije lako naći posao kad imaš dete! Sve zavisi i od toga koliko želiš da radiš a ja nisam bila spremna da radim 40 sati nedeljno i da dete ostavljamo po ceo dan u vrtiću… Nekada davno su u Nemačkoj radna mesta sa 20 ili 25 sati nedeljno bila uobičajena i mnogo žena sa porodicom je radilo skraćeno, ali u poslednje vreme su nažalost retkost; samo oni koji imaju već posao za stalno mogu tako nešto da dobiju – ako traže. Posebno u marketingu, klasičnom marketingu je tako nešto skoro nemoguće! Ali eto, ja sam se ipak dala u potragu za poslom iako mi se još nije radilo (tj molila sam Boga da ga ne dobijem) i znala sam da su mi šanse male. Prijavila sam se na biro, počela da

dobijam pare od istog i odlazila na nekakvo savetovanje kod posrednika u birou za zapošljavanje (čuveni “Arbeitsamt” nekada a sada “Agentur für Arbeit”). Prolazili su meseci i dobijala sam samo odbijenice… Ali bila sam veoma vredna, od februara do avgusta. Onda sam u avgustu saznala da sam ponovo trudna i bilo mi je jasno – moram nešto da nađem najkasnije do novembra-decembra jer posle toga nema šanse… Svako će primetiti moj stomak! I sada počinje prava priča, ona koja me je dovela do ovde, da pišem ovaj tekst… Ali tu priču ostavljam za neki drugu put 🙂