Traćenje,... pardon, traženje posla u Nemačkoj

Traćenje,… pardon, traženje posla u Nemačkoj

 

Mislim da je ovo veoma važna tema, koju sam do sada nekako izbegavala. Valjda zato što mi je to bila tema poslednjih meseci (ponovo) i onda mi se nerado piše o tome. Uostalom, što se tiče moje priče, stigla sam do poslednjeg kursa, tj. poslednje stepenice učenja nemačkog jezika i u nastavku ove priče je i priča o traženju posla.

Poslednji kurs nemačkog jezika

Kad sam završila B2 nivo, upisala sam, takođe u školi “Inlingua” nivo C1. Bilo nas je ukupno 5 učenika, nakon nekoliko meseci nas je ostalo dvoje i onda su grupu raspustili. Paralelno sa pohađanjem ovog kursa, koji se održavao samo dvaput nedeljno, tražila sam i posao.

Početak potrage…

Iskustva su različita. Ne želim da vas moje iskustvo uplaši ili razočara… Mnogo toga zavisi i od vrste posla kojim želite da se bavite. Uvek je bilo lakše naći posao koji je manje-više uobičajen i jednostavniji, jer je pre svega ponuda velika. Tako je na primer u Nemačkoj lakše naći posao: kuvara, spremačice, kućne pomoćnice, prodavačice (gde god, u pekari, u prodavnici, u butiku), nego u nekoj stručnoj oblasti, gde ima dosta ponuda ali su i preduslovi da se dobije posao mnogo ozbiljniji i oštriji, na primer, morate dobro znati nemački jezik. Takođe su mnogo su tražene osobe za negovanje starih, medicinske sestre. Ali ukoliko želite da nađete nešto gde se traži diploma fakulteta, onda je naravno već teže. Zašto? Kao prvo, morate dobro da znate nemački jezik. Ima jako malo firmi i poslova koji ne zahtevaju znanje nemačkog, možete da koristite za početak i engleski. To su naravno poslovi u IT sektoru, pre svega programiranje. “Microsoft” je jedna od firmi kod koje je engleski zvanični jezik firme i nemački vam je potreban samo ako radite, na primer, u prodaji. Znam još jednu jedinu firmu, u kojoj je engleski zvaničan jezik i nije potrebno znati nemački, a to je “Amway”, firma za koju sam radila (o tome nešto kasnije).

Moje iskustvo

Nikako da krenem u samu priču, zadržavam se na opštim informacijama, mada i one mogu da vam koriste. A kako je izgledalo traćenje, ovaj, traženje posla u mom slučaju? Kao prvo, ja sam jedan od specifičnih slučajeva i imala sam sledeći problem: završila sam studije Biohemijskog inženjerstva i biotehnologije na Tehnološko-metalurškom fakulteltu u Beogradu. Nakon studija sam počela da radim u prodaji laboratorijske opreme (bolje da ne kažem u kojoj firmi, jer ako počnem sa tom pričom, počeću sa pljuvačinom po domaćim preduzetnicima, tj. feudalcima iz onog doba, a to je bila 2001., tako da je bolje da taj detalj prećutim). U prodaji laboratorijske opreme sam radila skoro 3 godine. A zašto? Pa mislim da je to svima u Srbiji jasno, iako Nemcima uopšte nije bilo jasno i morala sam uvek nanovo da objašnjavam zašto nisam počela da radim u struci nakon što sam završila tako jedan fakultel! Znači, stanje u kojem je bila industrija 2001.godine baš i nije bilo povoljno za nove mlade inženjere. Imala sam priliku da počnem da radim na institutu Vinča, i to u mojoj struci, na biopolimerima, ali od plate mladog naučnika na institutu ne bih mogla da platim ni stanarinu. Pošto sam rodom iz Zrenjanina, nisam nažalost, mogla da živim sa roditeljima i radim za džeparac; od plate sam morala da platim i stan i sve ostale potrepštine. Ali, da nastavim dalje… Nakon 3 godine rada u komercijali, počela sam da radim u odeljenju marketinga u kozmetičkoj kući “Oriflame”. Uslovi su, naravno, bili neuporedivo bolji nego kod lokalnog feudalca; cela plata je stizala na račun, mada ni ona na početku nije bila velika, međuljudski odnosi su bili zaista ljudski, imao si pravo na odmor po zakonu, postojalo je radno vreme, iako smo po potrebi ostajali i duže ali to nije bio problem, kad se radi u takvoj firmi, sa takvom ekipom, koja je stvarno bila super. Šefovi su bili i Šveđani (mada to ne mora uvek da bude prednost) 🙂 U svakom slučaju, posao na izradi kataloga (cene, prognoza prodaje, razne analize) je bio zanimljiv i ekipa je bila super. Nakon “Oriflame”-a sam prešla da radim sličan posao u “Avon”-u: cene, prognoza prodaje, razne marketinške analize i analize tržišta, planiranje kataloga i marketing strategije. Radilo se udarnički ali je takođe ekipa bila super, šefovi normalni, kompetentni, posao zanimljiv i plata dobra. O svemu smo mogli da se dogovorimo a radnik nije bio maltretiran nego tretiran kao osoba sa svojim obavezama ali i pravima. Nije bio nikakav problem da izađemo sa posla, kad nam je to bilo potrebno, ali smo naravno povremeno i malo duže radili, što takođe nije bio problem. Veliki plus je bilo i internacionalno okruženje i povremeno putovanje za Varšavu na konferencije. Pošto sam se lepo ugnezdila u takvoj jednoj firmi, nije mi padalo na pamet da kopam put nazad do radnog mesta inženjera.

Kad sam došla u Nemačku, imala sam sledeći problem: diplomu tehnološkog fakulteta i radno iskustvo u marketingu i prodaji. U Americi to nikad ne bi bilo problem – tamo je važno da pokažeš da znaš da radiš i da “grizeš” a obrazovanje je na nekom… petom mestu. Ali Nemačka je druga priča i diploma se itekako vrednuje. Jer, super što sam imala iskustvo u marketingu, ali nisam imala i diplomu. Ljudi su jako konkretni – sve mora da bude “crno na belo”, tj. šta vredi ako ti sve to lepo znaš ali nemaš to parče papira?! Iako su se svi složili da su studije biotehnologije veoma naporne i da je takav fakultelt teže završiti, ali… kao što rekoh, većini je važna pre svega diploma.

Takođe je jedno od obaveznih pitanja na razgovoru za posao bilo: “Da li imate radno iskustvo u Nemačkoj? A, ne? Hmmm…” Pa, naravno da ga nemam, došla sam pre godinu dana, nisam znala ni reč nemačkog, učila sam jezik godinu dana i naučila ga taman toliko da nije blam da se prijavim za neki posao i sad oni meni, “ali Vi niste do sada radili u Nemačkoj!”. Znam da nisam, a ako mi neko ne pruži priliku, onda sigurno ni neću!

Trening

Poluvreme – “job-coaching”

Kažem “poluvreme” jer sam jedno vreme pravila pauzu u traženju posla, ukazala se prilika da se ipak možda vratim nazad svojoj struci. Kažem, možda, jer nisam dobila nikakvu ponudu za posao, nego ponudu da tri meseca besplatno (!!!) učestvujem u programu pripreme akademika iz inostranstva koji je organizovao i finansirao Bayerisches Fortbildungszentrum (ili BfZ), što znači u prevodu Bavarski centar za obrazovanje. Program je bio jako dobro osmišljen i imao je za cilj da nas, za početak, smesti u nekoj firmi, gde bismo mogli par meseci da radimo kao praktikanti. Pored toga, bili smo pripremani za razgovore za posao, kako da pišemo motivaciono pismo, biografiju, itd… Mnogi se sad čude, kao, zar treba priprema za tako nešto? U Nemačkoj – da! Veoma je važno, da svaki CV ima tačno određenu formu, koja je opšteprihvaćena u Nemačkoj, sa slikom (za razliku od Amerike, gde je to i zabranjeno!) a pisanje motivacionog pisma je prava umetnost, tj. nauka, tj. kombinacija i jednog i drugog. Kod nas to, naravno, još uvek nije tako razvijeno ali ovde su nastala čitava nova zanimanja koja imaju veze sa tzv. “job-coaching”-om. Firme, kao BfZ se samo time i bave – treningom, tj. Coaching-om ljudi koji su bez posla, za pronalaženje posla a u ponudi imaju i široku paletu kurseva i doškolavanja, ukoliko nekome nedostaju neke, za posao neophodne kvalifikacije, od kurseva jezika (nemačkog za strance, engleskog za sve), preko obuke na kompijuteru, do raznih drugih vidova obuke – u knjigovodstvu, logistici, sekretarskim poslovima, obrazovanju i odgoju deem zatim, obuka za poboljšanje komunikacije, menadžerskih sposobnosti, itd… Zapamtite dobro ime BfZ jer su mnoge njihove ponude, u saradnji sa Zavodom za nezaposlene (Bundesagentur für Arbeit) besplatne, čak i za one koji nikad nisu radili u Nemačkoj. Nemci su jako brižni kad je u pitanju ekonomija i pokušaće na sve moguće načine da smanje broj nezaposlenih, a ove mere imaju upravo to za cilj – da vas dovedu do nekog posla. Ček… ja sam se opet rasplinula… Da se vratim svojoj priči. Znači, počeo je trening u trajanju od tri meseca, na kojem smo učili kako da napišemo biografiju, motivaciono pismo, vežbali razgovor za posao. Pored toga, morali smo da budemo aktivni u traženju firme gde bismo mogli da radimo praksu. Imali smo naravno, podršku i trenera, koji su imali zadatak da nas u neku firmu na par meseci “ubace”, u nadi da ćemo u nastavku prakse biti zaposleni.

Inače, to uopšte nije loša stvar, takav jedan trening, iako mnogi misle “šta će mi tako nešto, kao da tu ima nešto da se uči”. Verujte mi, ima šta da se uči, postoje neka pravila koja treba da se poštuju i u skladu su sa nemačkom kulturom prijavljivanja za posao. Drugi put malo više o samom treningu…

Evo kako izgleda motivaciono pismo na nemačkom:

(znam da ne znate nemački, ili možda neki i znaju, ali se radi o tome da vam pokažem da je to ozbiljno pisanije, a ne par rečenica u kojima piše nešto u stilu “našao sam Vaš oglas i sad se javljam”)

Motivaciono pismo u Nemackoj

Augsburg

Augsburg je grad u blizini Minhena, na nekih 60km, vozom se stiže za samo pola sata. Tamo sam našla priliku za praksu, u jednoj biotehnološkoj firmi, doduše u trajanju od 6 meseci i sa sigurnom opcijom da me neće preuzeti. Ali sam bila spremn

a da prihvatim.. dok nisam saznala da ću zarađivati svega 200 EUR mesečno. U tom momentu nisam mogla to sebi da priuštim i morala sam da počnem da zarađujem, da bih imala od čega da živim.

I za kraj…

Mislim da treba da stanem i da drugo poluvreme mog prvog traženja posla predstavim nekom drugom prilikom. Možda ne bi bilo loše za kraj da vam dam preporuku, gde možete na internetu, naravno, da tražite posao:

Indeed

A više o tome… Nekom drugom prilikom 🙂