Traženje posla - drugi deo

Posao u Nemackoj

Traženje posla – drugi deo

 

Konačno nastavak…

Oprostila sam se od ideje da se vratim svojoj struci, biotehnologiji i nastavila sam da tražim posao u marketingu.

Ni to nije bilo baš lako, jer kao što sam rekla, Nemci vole da vide papir, crno na belo, šta si ti to učio, vole diplome i sertifikate. A ja nisam studirala marketing i takvu jednu diplomu nisam imala. Osim toga, uvek sam se susretala sa pitanjem: “A jeste li Vi do ikada radili u Nemačkoj?”. NE, NISAM!!!

 

To je trajalo nekih mesec dana… Pošalješ prijavu, dobiješ vrlo brzo odgovor u vidu: “Hvala Vam na interesovanju na našoj firmi i raspisanom konkursu… Nažalost nismo u mogućnosti da Vas zadržimo u daljem procesu selekcije… što nije vrednovanje Vaših kvalifikacija (jer moraju da se ograde od eventualnih pritužbi zbog diskriminacije)… Želimo Vam puno sreće i uspeha u daljem radu i životu”. Nekih mesec dana nisam imala nikakve razgovore za posao. Samo odbijenice. Onda sam u jednoj nedelji imala četiri razgovora! Između ostalih i kod jednog posrednika, odnosno, kako bi se kulturno reklo, kompanije koja se bavi ljudskim resursima. Ali, baš ovakva vrsta kompanije ne postoji još uvek kod nas… Radi se o takozvanoj “Zeitarbeit” firmi što znači, da firma zapošljava ljude kod sebe i stavlja ih na uslugu drugim firmama, na neko neodređeno vreme. Imala sam razgovor u takvoj jednoj firmi i oni su moj CV uneli u svoj portfolio, sa namerom, da kad se pojavi odgovarajući poslodavac, predstave mene kao potencijalnog budućeg radnika.

Što se i desilo. Pored četiri razgovora koja sam imala u roku od nedelju dana, “upalio” je ovaj, kod te “Zeitarbeit” firme, odnosno kod poslodavca direktno, a to je bila “o2 Telefonika”, telekomunikaciona kompanija. Što uopšte nije bilo loše. Ono što je bilo loše je:

  • da sam bila zaposlena direktno kod “Zeitarbeit” firme a ne kod “o2”
  • samim tim sam imala mnogo manju platu nego da sam bila direktno zaposlena (jer mora i “Zeitarbeit” firma nešto da zaradi, tj. oni su mesečno uzimali za sebe sigurno toliko koliko sam ja mesečno dobijala)
  • kad si zaposlen kod takve jedne firme, imaš kao ugovor na neodređeno. Ali, postoji jedna caka. Ukoliko “o2” kaže da im više ne trebam, i “Zeitarbeit” firma nema drugog poslodavca kod kojeg može da me pošalje, onda me šalju kući
  • imala sa samo 24 dana odmora, inače gotovo sve firme daju 30 radnih dana odmora
  • odgovoran si za posao u jednoj firmi ali si praktično vezan za drugu i zakonski odgovoran prema toj drugoj

U svakom slučaju sam ovaj posao prihvatila, jer nisam imala izbora. To je bila neophodno kako bih poboljšala poziciju na tržištu rada, jer je ipak bolje kad već imaš neki posao, možeš da plaćaš stan i hranu, a tražiš dalje nešto bolje. Malo sam bila razočarana pozicijom, jer sam primljena kao asisent tima “Devices” u odeljenju za marketing, pododeljenje “Hardware”. Prosto rečeno, tim se bavio promocijom i marketingom proizvoda kao što su: mobilni telefoni, tableti i ruteri. Nisam bila baš navikla da budem asistent… Ali nisam mogla ni da očekujem da ću tako brzo naći posao na nekoj boljoj poziciji, a pare su mi trebale. Dobijala sam neto nekih 1200 EUR, što je bilo malo, iako dovoljno za osnovne stvari, tj. za život. Ali nekako, kad živiš na zapadu, očekuješ da i živiš bolje nego u Srbiji 🙂

Amway

Pored razgovora u o2, na TMU (Univerzitetu) i kod jednog sumnjivog poslodavca koji se bavio nekakvim internet igricama, imala sam i razgovor u firmi “Amway”. Sigurno se svi sećaju čuvenih hemikalija za WC-šolje, koje su apsolutno neškodljive i mogu čak i da se piju. E, pa “Amway” je u Nemačkoj poprilično velik i u gradiću na 10km od Minhena je evropska centrala. Razgovor je bio zanimljiv, ali u principu, nisam imala iskustvo sa tim što je njima trebalo. Samo su me pozvali sporta radi, jer su bili radoznali, jer sam radila ranije u direktnoj prodaji.

E, sad, što sam ih spomenula, to ću vam objasniti kasnije.

o2 Telefonica

Nakon desetak dana sam počela da radim u o2. Jedina prednost u odnosu na druge, kad nemate posao je, da ste odmah dostupni, tj možete praktično odmah da počnete da radite, što je onima koji su zaposleni mnogo teže, jer obično imaju minimum 3 meseca otkaznog roka. Retki su slučajevi gde je to samo mesec dana, izuzimajući “Zeitarbet” firme kod kojih je samo 15 dana otkazni rok. Jas am ih samo zamolila da mi daju desetak dana, jer sam htela malo da posetim domovinu. I to je bilo stvarno fenomelano! Bila sam sredinom septembra u Srbiji desetak dana i imala fantastično vreme, išla svakodnevno na kupanje! To je bilo 2011. godine.

Kad sam počela da radim, bilo mi je jasno zašto sam dobila posao, koji baš i nije bio na visini kako sam ja to zamislila. Zato što je već bilo dovoljno naporno da radim u firmi gde se govori isključivo nemački! Nije mi trebao veći izazov! Iako, nije se radilo o asistentskoj poziciji u smislu da drugima kuvam kafe i raznosim poštu… uopšte ne. Radilo se o tome da budem ispomoć za 12 članova tima, koji su imali veoma različite zadatke. Neki su bili product menadžeri za razne telefone, tablete i rutere, neki su se bavili cenama za te uređaje, neki SIM-kartama, neki drugim oblastima vezanim za digitalni internet itd… A ja sam svima njima trebala da stojim na raspolaganju kako bih radila istraživanje tržišta, razne analize, vodila zapisnike sa sastanaka (da li možete da zamislite taj pakao! Em što nisam dobro vladala nemačkim, em što su pričali o nečemu, o čemu ni na srpskom nisam imala pojma!!!), organizovala sam sastanke, seminare, a jednom čak i naš “Team-building” vikend u nekom skijalištu u Alpima (to je ustvari bilo još najzanimljivije!). U svakom slučaju sam shvatila da moj nemački i nije tako dobar kako sam mislila, jer na početku… nisam gotovo ništa razumela!!!! Svakog dana sam plačući išla kući i mislila: “Sutra će me garant otpustiti!”.

Srećom, imala sam strpljive i dobronamerne kolege (i jednu koleginicu), koji nisu ni očekivali da ja odmah sve savršeno radim i znam… I tako je prošlo par meseci, pa onda još nekoliko… U o2 sam radila nekih 9 meseci, naučila mnogo toga o savremenoj mobilnoj tehnici, veoma dobro naučila nemački. Jer, bilo je odlično što sam učila jezik iz knjiga i to je bila jako dobra osnova, ali je takođe neophodno neprestano koristiti jezik u pravom životu. Jednostavno – praksa.

Zbog toga razmišljam da uvedem novi proizvod na mom sajtu – live chat! (preko Skype, na primer). Tako biste mogli da primenite naučeno znanje, jer je stvarno neophodno, ukoliko želite dobro da govorite jezik. O tome nešto kasnije…

Elem, već nakon 2-3 meseca mi je ovaj posao bio dosadio. Osim toga, nerviralo me što sam na trulom zapadu a ne zarađujem trulu kapitalističku platu nego crkavicu, nešto veću nego što sam imala u Srbiji (!!!). Pa sam počela da tražim novi posao.

Koliko je bilo bezveze da imam samo dve nedelje otkazni rok, tako je bilo i dobro, jer je u ovom slučaju to bio definitivno moj adut.

Imala sam nekoliko razgovora za 3-4 meseca ali nigde nisam uspela da postignem dogovor na zadovoljstvo obe strane.

Tri ponude

I onda sam u roku od dve nedelje imala tri razgovora i na sva tri mesta sam bila primljena!

Ponude su bile sledeće:

  • firmica koja se bavila razvojem internet igara (opet!), gde bih imala nekih 36.000 EUR godišnje, odnosno 1850 EUR neto. To nije bilo loše, i ugovor je bio na neodređeno
  • Telefonica Services – nije u pitanju o2 Nemačke, nego regionalna nezavisna firma koja je takođe bila deo španske “Telefonike”. Tu bi plata bila takođe oko 36.000 EUR godišnje, ugovor na neodređeno
  • “Amway” – e, sad dolazimo ponovo do “Amway-a”.

Znači, baš nezgodna situacija. Svaki od poslodavaca je imao svoje mane i prednosti.

Firma sa igricama nije zvučala loše ali ne baš ni profesionalno. Radila bih kao Marketing Customer Manager – šta god da je to. Ali nisam imala neki dobar “osećaj za feeling” 😉

Telefonica bi bila siguran poslodavac, veliki… Kad jednom tu uđeš, možeš lakše da odeš na neku drugu, bolju poziciju unutar firme. Plate nisu loše, ok, za početak ne bih imala puuuunooo više, ali bi mi plata rasla. Jedino što bi to bio neviđeno dosadan posao u SAP-u… Znači, jedino što bih radila, unosila podatke u SAP… tako svakog dana. To mi se uopšte nije svidelo.

I na kraju “Amway”. Ali ovog puta se radilo o poziciji “Promotions Manager Europe”. To mi se mnogo bilo svidelo! I plata bi bila super, nekih 50.000 godišnje – što je skoro 2500 mesečno i da, ta plata spada i u Nemačkoj u jako dobre plate (iako ste do sada možda mislili da takvu platu ima svaka druga osoba). Ali postojala

je caka – ugovor je bio na godinu dana. Nije mi bilo sasvim jasno zašto, jer je njima trebao neko za ovu poziciju i duže od godinu dana, ali ono što mi je bilo jasno, da na primer, u slučaju trudnoće, nema šanse da mi ugovor produže.

Na kraju sam se odlučila za Amway, misleći da nije moguće gledati u budućnost, pa kako bude – bude.

I kako to uvek Marfi voli sa nama da se šali, nedelju dana nakon što sam počela da radim, saznala sam da sam trudna 🙂

Ali, da sve to nije bilo tako kako je bilo, ja vam sada ne bih pisala ovaj tekst. 🙂