Verovali ili ne: "Cene osnovnih životnih namirnica u Nemačkoj i do 30% NIŽE nego u Srbiji"

Ovaj tekst sam počela da pišem (i završila!) pre par meseci ali nisam još stigla da ga objavim. Bilo mi je potrebno samo još nekih sat vremena, da proverim sadržaj, jer mrzim progutana slova ili bilo kakve druge „štamparske“ greške. Tih sat vremena nisam uspela do sada da nađem… Iako je dotični tekst, koji je „izazvao“ moju reakciju već odavno nestao sa drušrvenih mreža, mislim da je tema i dalje veoma aktuelna i da će mnoge zanimati informacije koje mogu da podelim.

Evo o čemu sam pre nekog vremena počela da pišem…

Iznervirala sam se zbog nekog teksta, koji se pojavio na Facebook-u (pritom ga je podelio naš najpoznatiji – makar meni najpoznatiji, ali možemo reći i jedan od najpoznatihjih internet marketing stručnjaka u Srbiji).

Naslov teksta je glasio: “Cene osnovnih životnih namirnica u Nemačkoj i do 30% NIŽE nego u Srbiji “. I čitam ti ja taj tekst. Napisao ga je neko, ko je bio na nekom sajmu u Majncu (Meinz) i proveo par dana u istom. Otišao je u Lidl i Aldi, najjeftinije supermarkete, izvukao iz vitrine nekoliko proizvoda nekog apsolutno marginalnog proizvođača katastrofalnog kvaliteta, koji su bili na popustu (jer im za koji dan ističe rok) i uporedio cene tih proizvoda sa cenama u Srbiji.

Pritom, ispod naslova stoji sledeća rečenica: “Prosečna plata jednog Nemca je oko 2.500 evra, dok je u Srbiji oko sedam puta niža. Pritom, u Nemačkoj su neke osnovne životne namirnice i do 30 odsto jeftinije nego kod nas, a evo i zašto.”

I sad, kada pročitate ovako nešto, mislite, kako tamo ljudi žive, kao bubrezi u loju, sve im potaman.

Ne kažem ja da se u Nemačkoj živi lošije nego u Srbiji, ali ako si neko, ko nešto izveštava, mislim da je jako važno da se potrudiš i da to bude istina i da sve što napišeš bude transparentno i konkretno.

“Prosečna plata jednog Nemca je oko 2500 evra”. Da, bruto plata. Oduzmi otprilike polovinu, to je neto, nekih 1300 evra. Mi ne znamo za “bruto dohodak” a Nemca jedino zanima bruto dohodak i to je merna jedinica dohotka, neto nije njegova stvar nego tvoja. To koliko tebi ostaje, to ga baš briga.

Dalje, nastavak rečenice je ZNATNO drugačiji od naslova (koji te navodi na to da misliš da su cene SVIH osnovnih životnih namirnica jeftinije nego u Srbiji). Ovde kaže pak: “Pritom, u Nemačkoj su NEKE osnovne životne namirnice i do 30 odsto jeftinije nego kod nas, a evo i zašto.”

Ovde piše “NEKE”. Zar to nije malo drugačije od onoga što piše u naslovu? Znam, naslov mora da bude „bombastičan“ i da privuče. Ali, mislim da je pre svega bitno da bude istinit i jednoznačan.

Još nešto: iako autor piše da otkriva zašto su neke namirnice i do 30% jeftinije – ovaj podatak uopšte nisam našla u tekstu. Mislim, ako napišeš – „evo zašto je X jeftinije od Y“ onda moraš da daš i objašnjenje, kao na primer: „Kod njih je porez na hranu manji“, „Poljoprivrednici imaju velike subvencije od države“ ili tako nešto. Tekst ne ide u te dubine.

Cene osnovnih životnih namirnica u Nemačkoj

Autor kreće zatim u nabrajanje osnovnih životnih namirnica koje su jeftinije. Počinje sa „Jegerom“ i vinom (verujem da svako od nas započinje dan jednim „Jegerom“) i kaže, da vino može da se nađe i za dva evra. Koliko znam, može i kod nas. Jeger je nemačko piće, uvozno – zašto bi trebalo biti jeftinije u Srbiji, nije mi jasno?

Tu se nabrajanje osnovnih životnih namirnica završava i prelazi se na one, koje su skuplje – voće i povrće. Da, skuplje su i to mnogo. Kilogram trešanja košta 7-9 evra, najjeftinije jabuke su 2,5 evra, paradajz 3 evra, kilogram paprike 4,5 evra, krompir 1,75 evra, tikvice 1,8 evra, patlidžan 3 evra. Ovde sam navela najniže cene, izbor je velik a najskuplji su „bio“ proizvodi (najprirodnije uzgajani proizvodi, bez korišćenja pesticida), koji potiču sa farmi, od seljaka.

Autor ne navodi nijednu od ovih cena, koje su mnogo veće nego u Srbiji.

Što se voća tiče, spomenula sam trešnje i jabuke, onda na primer breskve 1,7 evra, kajsije 2,7 evra, kruške 3, kilogram lubenice evro, grožđe oko 5 evra.

U tekstu se, zatim, prelazi na sireve. Nabrajaju se ubedljivo najjeftinije sorte sireva, najnižeg kvaliteta. Sirevi su od 1,75 evra za 100g.

Onda sledi video sa mesnim prerađevinama. Lepo se vidi da su neke cene crvene boje, tj da je proizvod na ponudi – jer mu za par dana ističe rok. To ne može da se poredi ni sa čim.

Cene mesa su sledeće: celo pile, kilogram oko 5 evra, pileće grudi 10 evra, kilogram govedine od 10 evra. Ovo su takođe najniže moguće cene, cene bio-mesa su 3-4 puta veće.

Što se tiče cene mleka, da, mleko je jeftinije. Navedena cena mleka (40 centi) se odnosi na dugotrajno. Ljudi uglavnom kupuju sveže mleko, čija je cena 75 centi. 200g krem sira je od 75 centi.

Što se tiče smrznutih proizvoda, tu su neki jeftiniji nego u Srbiji ali ne svi.

Zaključak: tri osnovne životne namirnice koje su jeftinije u Nemačkoj nego u Srbiji su: mleko, ulje, šećer. Sve ostalo je slično ili skuplje, neke namirnice su znatno skuplje, kao meso, voće i povrće, hleb i peciva.

Naravno da su Milka čokolade i Bošovi aparati skuplji u Srbiji – to nisu srpski proizvodi, uvezeni su iz Nemačke. Kako mogu da budu jeftiniji, nego u zemlji iz koje potiču?

Ukoliko na primer, poredite cene proizvoda za bebe (kašica) i kozmetike u DM-u u Srbiji i Nemačkoj, u Srbiji su naravno, gotovo svi proizvodi skuplji. Hipp je nemački proizvod i apsolutno je razumljivo da je u Nemačkoj jeftiniji, kao i gotovo svi kozmetički proizvodi, proizvedeni u Nemačkoj ili Evropskoj Uniji.

 A šta je sa ostalim troškovima života?

Zatim se u tekstu porede cene nekreltnina – Majnca i Beograda. Mislim, zašto ne Minhena i Beograda, Berlina i Beograda, Hamburga i Beograda? Majnc nije baš epicentar Nemačke, ako me razumete.

Ukoliko želite da iznajmite trosoban stan na periferiji Minhena, morali biste da odvojite minimum 1100 evra mesečno. Za neke skuplje, bolje kvartove, bliže centru bi vam trebalo bar 1500 evra. Plus naravno komunalije (voda, struja, grejanje), koje za četvoročlanu porodicu iznose oko 300 evra. Tome treba dodati naravno još i račun za telefon, internet i televiziju, koji iznosi oko 40 evra. Mnogi moraju da plaćaju i garažu, od 60 evra pa naviše.

Uostalom, zašto da se mi, laici pravimo pametni, postoje ljudi koji su završili škole kako bi radili statistike kao i ustanove, koje se samo time i bave. Sledeća tabela prikazuje poređenje potrošačke korpe u zemljama Evrope (EU i ne-EU). Nula se odnosi na prosek u Evropskoj Uniji. Na dijagramu se lepo vidi, da je Srbija 50% ispod EU proseka a Nemačka je 1,5% iznad proseka. Dalji komentari, oko toga, koliko su veliki troškovi života, su apsolutno suvišni.

Potrosacka_Korpa_Evropa

Da se neki ne bi našli uvređeni, kao na Facebook-u, kada sam prokomentarisala ovaj tekst, moja namera nije da kažem: ma super vam je u Srbiji, šta hoćete. Jedino što želim je, da vam prikažem činjenice, stvari onakve kakve jesu. Ima ljudi u Srbiji koji žive bolje nego neki u Nemačkoj i naravno, obrnuto. Ima ljudi koji ovde jako dobro žive, ima i onih koji se dave u dugovima a kao žive dobro. Pravim dugovima, velikim. Ukoliko želite nekretninu za svoju četvoročlanu porodicu u okolini Minhena, morate da izdvojite tričavih pola miliona evra.

Velika razlika između Nemačke i Srbije je u tome što ovde, pre svega, ima posla. Nije svaki posao super plaćen i ne može od svakog super da se živi. Ali za osnovne potrebe – stan, hrana, odeća u principu može uvek da se zaradi ili da se dobije od države. Nemačka je socijalna država i postoji socijalni program, tako da ima ljudi koji su bez posla i godinama i kojima država plaća stan i hranu.

Razlike u infrastrukturi neću ni da pominjem. Svima je jasno, da je Nemačka uređenija, putevi, ulice, zgrade, stanovi… To znaju i oni, koji nisu putovali.

Ovaj tekst je pre svega odgovor na tekst koji se našao (nekim čudom) i na internet stranici B92, na „Mondo“ portalu i bio često podeljen na Facebook-u, i veoma sam iznenađena time, ne samo zbog (ne)informacija koje nudi, nego i zbog (ne)kvaliteta pisanja. Znam samo da se moj tekst neće naći na svim mogućim i nemogućim stranicama.

Postoji još jedna kategorija „proizvoda“, koji su takođe vredni spomena, jer život ne čine samo pileći batačići, „Jeger“ i hektolitri mleka. Ukoliko ste osoba koja voli da izlazi i redovno posećuje klubove, morate da računate takođe na ekstra troškove. Poseta bioskopu je oko 10 evra (bioskop koji pušta originale je još skuplji, 14 evra), kafa od 3,5 evra (minijaturni espreso), parče torte 3-5 evra, kugla sladoleda 1,2 evra, pozorišta od 50 evra, muzeji i galerije 7-10 evra po osobi. Gde god da krenete, plaćaju se ulaznice, bilo da je u pitanju neka atrakcija za decu ili možda neki mini sajam. Parking nije lako naći, ako hoćete u garažu u centru, plaćate po 3 evra po satu. Ukoliko odete sa drugarom na veče kuglanja, svako od vas će makar 50 evrića da izdvoji za ovu zabavu, pretpostavljajući da ste gucnuli samo jendo pićence.

Javni prevoz je takođe mnogo skuplji, jedna vožnja u Minhenu košta 2,7 evra, mesečna karta ako živite na periferiji Minhena će vas koštati oko 80 evra.

Mislim da bi to bilo sve. Volela bih da mnogi pročitaju ovaj tekst, ne zato da bi rekli: eto, vidiš, „preko“ nije bolje ili nešto kao: „ova se nije snašla pa sada tu nama govori kako treba da sedimo i ćutimo i budemo zadovoljni“, ne

go da jednostavno saznate činjenice! Nemam nameru da bilo kome govorim šta bi mu bilo bolje, ili da mu se mešam u pogled na svet, Srbiju ili bilo šta drugo! Nemam nameru ni da nekome “podilazim” tako što ću potvrditi mišljenje koje ima, kako bi sakupile “lajkove”. Ne postoje univerzalne istine niti odelo koje svakome pristaje. Tako ni život, bilo u Srbiji ili tamo negde daleko… I o tome sam na društenim mrežama nedavno nešto pročitala, pa mislim da je vreme da se i ja javim na temu Gde je život „bolji“. Ali, to u nekom sledećem „broju“ 🙂